Ponekad se baš onda kada nam je do nekoga najviše stalo dogodi nešto zbunjujuće: umesto da priđemo, mi se udaljimo. Umesto da kažemo šta osećamo, ućutimo, odložimo razgovor ili se pravimo da nam nije važno. Takvo povlačenje u odnosima često deluje hladno i nerazumljivo, čak i nama samima. Ali iza njega se vrlo često ne krije nezainteresovanost, već pokušaj da se zaštitimo od ranjivosti, straha i mogućeg bola.
Zašto dolazi do povlačenja u odnosima kada nam je stalo
Kada nam je do nekoga stalo, u odnos ulazi mnogo više od simpatije ili privlačnosti. Tu su i nada, očekivanja, potreba za prihvatanjem, kao i strah da možemo biti odbijeni, neshvaćeni ili povređeni. Upravo zato povlačenje u odnosima često nastaje onda kada odnos počne da nam znači više nego što umemo da podnesemo bez unutrašnje napetosti.
To povlačenje nije uvek svesna odluka. Češće je automatski mehanizam zaštite. Ako je naš unutrašnji sistem naučio da je bliskost rizična, on može reagovati tako što nas „skloni“ iz emocionalne situacije pre nego što se previše otvorimo. Tada možemo primetiti da se hladimo, postajemo manje dostupni ili odjednom nalazimo razloge da se distanciramo.
Ovakva reakcija često ima veze sa ranijim iskustvima. Ako smo nekada bili povređeni, odbijeni, kritikovani kada smo pokazali emocije ili smo naučili da svoja osećanja potiskujemo, bliskost može pokrenuti stare emocionalne okidače. Telo i um tada ne reaguju na sadašnji odnos samo na osnovu onoga što se dešava sada, već i na osnovu onoga što pamtimo iz prethodnih odnosa.
Kako strah od bliskosti utiče na naše ponašanje
Strah od bliskosti ne znači da ne želimo ljubav, povezanost ili razumevanje. Naprotiv, često upravo ljudi kojima je bliskost veoma važna osećaju najveći unutrašnji nemir kada odnos postane dublji. Jer bliskost ne donosi samo toplinu, već i mogućnost da budemo viđeni onakvi kakvi zaista jesmo.
Kada je prisutan strah od bliskosti, možemo početi da se ponašamo kontradiktorno. Jedan deo nas želi kontakt, a drugi želi da pobegne. Zbog toga se dešava da:
- tražimo bliskost, a onda se naglo povučemo,
- poželimo da se otvorimo, ali u poslednjem trenutku ućutimo,
- preterano analiziramo tuđe reči i ponašanja,
- tražimo mane u odnosu čim postane važan,
- umanjujemo sopstvena osećanja da ne bismo delovali previše ranjivo.
U osnovi ovog obrasca često nije hladnoća, već unutrašnja poruka: „Ako se previše približim, mogu da budem povređen.“ Tada emocionalno udaljavanje postaje način da sačuvamo kontrolu. Problem je u tome što nas ta zaštita kratkoročno umiri, ali dugoročno ostavlja usamljene i neshvaćene.
Zašto se zatvaram pred drugima i koje obrasce tada aktiviram
Pitanje zašto se zatvaramo pred drugima često nema jedan jednostavan odgovor. Nekada ne umemo ni da prepoznamo šta osećamo, a nekada smo naučili da emocije moramo držati pod kontrolom. Upravo tada se dešava da kada potiskujemo emocije one ne nestanu, već se samo gomilaju. Ponekad se zatvaramo i zato što duboko verujemo da su naše potrebe previše, naporne ili nepoželjne.
Kada se aktivira ovaj obrazac, često ne primećujemo odmah šta se dešava. Samo osetimo da nam treba distanca. Tek kasnije shvatimo da smo se opet udaljili baš onda kada je bilo važno da ostanemo prisutni. U tim trenucima možemo aktivirati nekoliko poznatih obrazaca:
- ćutanje umesto iskrenog razgovora,
- odlaganje odgovora i susreta,
- pravljenje emocionalne distance kroz hladniji ton,
- umanjivanje važnosti odnosa ili sopstvenih osećanja,
- okretanje obavezama, telefonu ili poslu da ne bismo osetili ono što nas plaši.
Ovi obrasci često liče na nezainteresovanost, ali iznutra mogu biti puni napetosti. Osoba se ne povlači zato što joj nije stalo, već zato što ne zna kako da ostane u kontaktu sa sobom i drugom osobom kada postane ranjiva. Zato je važno razumeti da emocionalno udaljavanje nije samo ponašanje, već poruka da je nešto u nama preplavljeno, uplašeno ili na oprezu.
Kako prepoznati emocionalno udaljavanje pre nego što naruši odnos
Prvi korak nije da sebe nateramo da se odmah promenimo, već da na vreme primetimo šta nam se dešava. Kada prepoznamo obrazac ranije, veća je šansa da nećemo automatski otići u distancu.
Neki od znakova da počinje emocionalno udaljavanje mogu biti:
- osećaš potrebu da se povučeš posle bliskog razgovora,
- teško ti je da odgovoriš na poruku koja ti je zapravo važna,
- govoriš sebi da „nije to ništa“ iako osećaš da jeste,
- postaješ hladniji baš kada druga osoba pokaže bliskost,
- odlažeš razgovor o nečemu što ti je važno,
- u glavi smišljaš razloge za distancu umesto da proveriš šta zaista osećaš.
Važno je i da primetiš šta se događa u telu. Nekada se povlačenje najpre javi kao stezanje u grudima, nemir, potreba da „pobegnemo“, napetost u stomaku ili osećaj da nas razgovor previše izlaže. To su često signali da je aktiviran stari zaštitni mehanizam.
Ako već znaš da te određene situacije lakše pokreću, može ti pomoći da ih povežeš sa širim temama kao što su emocionalni okidači, potiskivanje emocija i uticaj prošlih iskustava. Što jasnije razumeš svoj unutrašnji obrazac, to manje moraš da veruješ da je povlačenje jedini način da budeš siguran.
Šta može da pomogne da ostanemo prisutni umesto da se povučemo
Ne moraš preko noći prestati da se štitiš. Ponekad je dovoljno da napraviš mali prostor između osećaja i reakcije. Upravo u tom prostoru nastaje mogućnost za drugačiji izbor.
Može da pomogne ako pokušaš sledeće:
- zastani i imenuj šta osećaš: strah, stid, nesigurnost, zbunjenost,
- pitaj sebe šta pokušavaš da zaštitiš kada poželiš da se udaljiš,
- umesto potpunog povlačenja, reci jednostavnu istinu: „Treba mi malo vremena, ali mi je stalo“,
- vežbaj da ostaneš u malim dozama ranjivosti, bez pritiska da odmah kažeš sve,
- primeti razliku između stvarne opasnosti i stare navike da se zatvoriš.
Prisustvo ne znači da moraš biti savršeno otvoren. Znači samo da ne napuštaš sebe čim osetiš nelagodu. Kada sebi dozvoliš da budeš radoznao prema sopstvenoj reakciji, umesto da je osuđuješ, polako gradiš sigurniji odnos i sa sobom i sa drugima.
Nekada je u tom procesu korisna i podrška stručnog lica, naročito ako osećaš da je strah od bliskosti duboko ukorenjen i da ti stalno narušava odnose koji su ti važni. To nije znak slabosti, već znak da više ne želiš da ostaneš sam sa obrascem koji te iscrpljuje.
Povlačenje u odnosima ne mora da znači da ne umeš da voliš ili da nisi sposoban za bliskost. Često znači samo da je u tebi aktiviran stari način zaštite koji se javlja onda kada ti je najviše stalo. Kada to razumeš, lakše je da na svoje reakcije pogledaš sa više nežnosti, a manje sa krivicom.
Ako ti je ovo poznato, sledeće razmišljanje može ti pomoći da ne osuđuješ sebe, već da radoznalo istražiš šta pokušavaš da zaštitiš kada se povučeš.