Ponekad nam je baš do nekoga stalo, a baš tada postane najteže da napravimo prvi korak. Gledamo, razmišljamo, zamišljamo razgovor, a onda ipak ostanemo na mestu. To može da zbuni, jer spolja deluje kao nezainteresovanost, dok se iznutra dešava nešto sasvim drugo. Izbegavanje prilaska često nije znak da ne želimo kontakt, već da nam je taj kontakt previše važan da bismo mu prišli opušteno.
Zašto dolazi do izbegavanja prilaska kada mi je neko važan
Kada nam neko nije posebno važan, često smo spontaniji. Kažemo nešto usput, nasmejemo se, lakše započnemo razgovor. Ali kada nam se neko dopada ili nam je njegovo mišljenje važno, u nama se aktivira više unutrašnjeg pritiska. Odjednom prvi kontakt ne deluje kao mala stvar, već kao trenutak koji „mnogo znači“.
Tu se često javlja izbegavanje prilaska. Ne zato što ne osećamo želju, već zato što pokušavamo da se zaštitimo od moguće neprijatnosti. Ako ne priđem, neću biti odbijen. Ako ne napravim prvi korak, neću morati da se suočim sa tišinom, zbunjenošću ili osećajem da sam pogrešio. Na kratke staze to deluje kao zaštita, ali na duže često ostavlja utisak da smo propustili nešto važno. U takvim situacijama može da pomogne i pitanje kako da se ponašam isto sa svima, bez dodatnog pritiska kada nam je neko posebno bitan.
U ovome često nema slabosti, već ljudske ranjivosti. Kada nam je stalo, želimo da ostavimo dobar utisak i da delujemo zanimljivo, prirodno i opušteno. Upravo zato vredi naučiti kako biti opušteniji u razgovoru, jer nas ta želja ponekad baš najviše ukoči.
Kako strah od prvog koraka pravi blokadu pri upoznavanju
Strah od prvog koraka retko izgleda kao jasan glas koji kaže: „Plašim se.“ Češće se pojavljuje kroz odlaganje, ćutanje i unutrašnje opravdavanje. Kažemo sebi da nije pravi trenutak, da druga osoba verovatno nije raspoložena, da bi bilo čudno da sada priđemo. Tako blokada pri upoznavanju dobija logično objašnjenje, iako je ispod svega često strah od procene i pitanje kako zamišljam tuđe mišljenje o sebi.
Taj strah obično ima nekoliko slojeva:
- strah da ćemo biti odbijeni
- strah da nećemo znati šta da kažemo
- strah da ćemo delovati napadno ili neprirodno
- strah da ćemo ostaviti loš utisak
Kada se sve to skupi, telo ulazi u napetost. Misli se ubrzaju, a rečenice koje bismo mogli jednostavno da izgovorimo odjednom deluju pogrešno ili nedovoljno dobre. Tada se javlja unutrašnji pritisak u razgovoru: želim kontakt, ali ne prilazim, ne zato što neću, već zato što mi se čini da je svaki mogući potez rizičan.
U pozadini ovoga često stoji i preterano razmišljanje. Analiziramo kako izgledamo, kako zvučimo, šta bi druga osoba mogla da pomisli. Pokušavamo da pronađemo savršen trenutak i savršenu rečenicu. Ali što više težimo savršenstvu, to se više udaljavamo od jednostavnog, ljudskog kontakta.
Šta se dešava u glavi kada želim kontakt ali ne prilazim
Kada nam je neko važan, naš um često počne da radi protiv nas, iako pokušava da nas zaštiti. Umesto da prati trenutak, on kreće da predviđa sve moguće ishode. U nekoliko sekundi možemo da prođemo kroz čitav niz scenarija: da ćemo biti ignorisani, da ćemo ispasti čudni, da ćemo ostati bez reči, da ćemo se posle stideti.
To unutrašnje vrtloženje često izgleda ovako:
- „Šta ako sad priđem i prekinem nešto?“
- „Šta ako ne zna šta da mi kaže?“
- „Moram da smislim nešto pametno.“
- „Bolje da sačekam bolji trenutak.“
- „Možda je bolje da uopšte ne prilazim.“
Ovakvo razmišljanje stvara osećaj da je prilazak veliki test, a ne običan početak kontakta. Tada se javi unutrašnja kočnica: izbegavam da priđem, iako bih zapravo voleo da uspostavim bliskost. Posle toga često dolazi kajanje. Preispitujemo sebe, zamišljamo kako je moglo da bude, i još više učvršćujemo osećaj da je sledeći put još teže.
Važno je da znaš da ova reakcija nije znak da sa tobom nešto nije u redu. To je često obrazac koji se aktivira kada želimo da budemo viđeni, a istovremeno se plašimo kako ćemo biti doživljeni. Drugim rečima, važnost kontakta pojačava napetost.
Kako da prekinem obrazac: izbegavam da priđem i posle se kajem
Prekid ovog obrasca ne počinje time da postaneš potpuno samouveren. Počinje time da smanjiš pritisak koji stavljaš na prvi kontakt. Ne moraš da ostaviš savršen utisak. Ne moraš da vodiš poseban razgovor. Dovoljno je da napraviš mali, prirodan početak.
Jedan važan pomak je da prestaneš da prilazak posmatraš kao dokaz svoje vrednosti. Nečija reakcija nije konačna procena tebe. Nekad osoba nije raspoložena, nekad je iznenađena, nekad jednostavno ne zna kako da reaguje. To nije isto što i odbacivanje tebe kao osobe.
Pomaže i da sebi postaviš jednostavniji cilj. Umesto: „Moram da ostavim utisak“, probaj sa: „Želim samo da otvorim prostor za kontakt.“ To menja unutrašnji ton. Tada prvi korak više nije ispit, već pokušaj povezivanja.
Kada primetiš da kreće previše analize, vrati se na telo i trenutak. Udahni sporije. Oseti stopala na podu. Pogledaj osobu kao nekoga sa kim želiš kratak ljudski kontakt, a ne kao situaciju koju moraš savršeno da izvedeš. Ovakva mala vraćanja u sadašnji trenutak često više pomažu od velikog motivisanja.
Mali koraci koji olakšavaju prvi kontakt bez velikog pritiska
Ako ti je prvi korak težak, ne moraš da krećeš od nečeg direktnog i velikog. Nekada je lakše da kontakt počne jednostavno, gotovo usputno. Cilj nije savršen prilazak, već dovoljno siguran i prirodan početak kontakta.
Evo nekoliko primera koji mogu da olakšaju blokadu pri upoznavanju:
- postavi kratko, jednostavno pitanje vezano za situaciju u kojoj se nalazite
- prokomentariši nešto što je zajedničko i očigledno u tom trenutku
- uspostavi kratak kontakt pogledom i blag osmeh pre nego što kažeš bilo šta
- nemoj tražiti „savršenu temu“, dovoljno je nešto obično i prirodno
- daj sebi zadatak da samo započneš, ne da vodiš ceo razgovor
Na primer, umesto velikog uvoda, nekad je dovoljno:
- „Ćao, deluje mi da se često srećemo ovde.“
- „Je l’ znaš možda kad počinje?“
- „Baš je neobična gužva danas.“
- „Mislim da se još nismo upoznali.“
Ove rečenice nisu posebne, i baš zato mogu da budu dobre. One ne stvaraju dodatni pritisak. Daju prostoru da se kontakt desi bez forsiranja. Ako razgovor krene, dobro. Ako ostane kratak, i to je u redu. Važno je da si pomerio granicu svog uobičajenog povlačenja.
Ako često misliš: „izbegavam da priđem“, probaj da sledeći put ne tražiš hrabrost za ceo korak, već samo za prvi mali trenutak. Nekad je dovoljno nekoliko sekundi iskrenosti da se prekine stari obrazac.
Zaključak
Izbegavanje prilaska često nema veze sa manjkom želje, već sa tim da nam je kontakt previše važan da bismo mu prišli lako. Kada se pomešaju strah od odbijanja, samopritisak i preterano razmišljanje, prirodnost nestane i javlja se blokada. Ipak, izlaz ne mora da bude dramatičan. Ne traži se savršen prilazak, već mali, dovoljno siguran početak.
Možda ti neće svaki pokušaj doneti rezultat koji želiš, ali svaki put kada ne pobegneš od kontakta, gradiš više unutrašnje slobode. Ako ti je ovo poznato, sledeće razmišljanje može ti pomoći da napraviš još mirniji korak: pročitaj i tekst Kako da se opustim u razgovoru sa osobom koja mi se dopada za sledeći praktičan korak.